У време страдања

linija-7ukidanjeСа губитком слободе и државне независности, отпочело је мученичко доба за Српску цркву и народ. После Битке на Косову 1389. године и пропасти српске државе, Турци су се највише окомили и гонили хришћанску веру. Најгоре су пролазили свештеници и монаси, који су учили, тешили и храбрили свој народ. Цркве и манастири немилосрдно су рушени, паљени, претварани у џамије. Са храмова су скидана звона, преливана и од њих прављена оруђа. У таквим тешким приликама укинута је Српска патријаршија 1459. г. Време од укидања Патријаршије у време патријарха Данила II па до њеног обнављања 1557. г. представља најтамније доба у историји Српске православне цркве.

linija-6

img_kosovo3 Сабор у Призрену пред Косовску битку, Дело Стевана Тодоровића (1832—1925) iz 1899.

linija-5

После пада деспотовине 1459. године убрзано су губиле самосталност и остале српске области: Босна је пала под Турке 1463. године; Херцеговина 1482. године, а Зета се одржала до 1499. године. Крај 15. века донео је свим српским црквеним областима турско ропство.

Обнављање Српске Патријаршије
И поред свих невоља доживљаваних у том добу, ипак се у српском није угасила вера и љубав према својој православној цркви. Они су се окупљали око старих задужбина, манастира и цркава, које су Турци поштедели, и тамо уз молитву и гусле тражили утеху и црпили снагу да истрају, надајући се бољим временима. Обнављањем Пећке Патријаршије 1557. године почиње нова епоха у историји Српске православне цркве и српског народа. Обновљена Патријаршија извршила је верско и национално уједињење народа и у своме постојању и раду учинила да је српски народ могао опстати верски и национално будан за време дугог ропства под Турцима. Обнављању Патријаршије допринеле су и тадашње политичке прилике и државни интереси Турске, којој је било потребно и корисно измирење са српским народом.

linija-6img_kosovovelikoБој на Косову, Адам Стефановић (1832—1887) из 1870.linija-5

linija-7

1557. године, 100 година од укидања Пећке Патријаршије, јавља се калуђер Макарије Цоколовић, да уз свога брата Везира Мехмед Паше, кога су Турци као манастирско ђаче одвели и потурчили, оствари давнашњу жељу—да обнови Патријаршију. Уз помоћ свога брата, Макарије добија од турског султана ферман којим се обнавља Српска патријаршија а Макарије постаје патријарх.

Коначно укидање Пећке Патријаршије
осле патријарха Макарија, на трону српских патријараха у Пећи било је много добрих и родољубивих Срба, који су се свим снагама борили за добро своје цркве и народа. Касније је било и много Грка , који су вољом Турака долазили на трон српских патријараха. Исто се дешавало и са епархијама, на које су све више долазили Грци за епископе. Они нису нити хтели, нити су за то били постављени да раде у корист српског народа и за напредак Српске цркве. Знајући да је црква стожер и матица српског народа, Турци су се трудили како би је обезглавили, да би и њу и народ лакше могли подјармити. У томе су им у многоме помагали и на руку ишли Грци на патријаршијком трону. Најпосле, пећки патријарх Грк Калиник II, у споразуму са цариградским патријархом Самуилом I, предложи да се Пећка патријаршија укине, што турски султан својом одлуком 1766. године и учини и споји је са цариградском патријаршијом.

linija-7

Укидање Патријаршије, иако није дошло изненада, болно је одјекнуло у народу. За нешто више од 200 година народ је био навикао да му се на челу, у временима бурним и често безнадежним, налазе патријарси његове крви, у којима је гледао народне старешине. Сада се осећао сасвим обезглављеним. Нестало је не само Срба патријарха него скоро сасвим, више црквене јерархије. Црквене и народне бриге преузело је ниже свештенство и носило их дуго времена, свесно ослањајући се све више на народ.

Сеоба Срба под Патријархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године