Историја
kreuz

Свети Сава

Стефан Немања је имао три сина: Вукана, Стефана и Растка. Најмлађи од њих, Растко (1169. – 1235.-6.) од младости се одликовао умереношћу, кроткошћу, милосрђем. Своје слободно време као младић радије је посвећивао читању Светог писма и разних других књига, него ловом, забавама и играма. У време када га је отац озбиљно припремао за државничке послове и управу, он крадом одлази у Свету Гору, и прима монашки постриг у манастиру Русик, и добија монашко име Сава. Узалудни су били покушаји старог оца, који је чак и војску слао, да га врати. Његова одлука је била савршено чврста и јасна, иако је имао само 17 година, да својим монашким подвигом, послужи Богу и свом роду. Ту његову одлуку благи Бог је многоструко благословио, чега смо и ми данас сведоци.

Када се Савин отац Немања замонашио и дошао у Св. Гору, њих двојица саграде манастир Хиландар за српске монахе. Радом и бригом Савином, манастир Хиландар је постао стециште српске духовности и просвете. Ту су се спремали млади људи за народне учитеље и просветитеље, епископе, свештенике, Ту се читало, писало, преписивале књиге за потребе цркве у Србији.

Осам година по упокојењу Светог Симеона, заваде се Савина браћа, Вукан и Стефан око власти. Плашећи се да би свађа његове браће повећала опасност за државу и православље у његовом народу, Сава узме очево тело и пође у Србију. Ту свечано дочекају мошти Светог Симеона и положе их у манастир Студеницу, где се завађена браћа и измирише.

Десетак година провео је Свети Сава у Србији са својим народом. Неуморно је радио на његовом просвећивању. Старао се да у народ уђу добри и спремни свештеници и калуђери. Неспремне је слао у Свету Гору да се тамо припреме и науче да успешно врше пастирску службу. Подизао је храмове, отварао школе, пролазио је сва места и крајеве у земљи и сам проповедао и учио народ.

Свети Сава као Архиепископ
Око 1217. године, врати се Свети Сава у Свету Гору, да се припреми за велико дело. Он је сам у Србији искусио многе тешкоће и невоље, због тога што је црква зависила од Цариградске патријаршије. Свети Саве је увиђао и осећао, да би било добро, кад би Црква у Србији била самостална, што би значило да сами себи бирају и постављају епископе и архиепископе. Стога се одлучи, да изради самосталност Цркви у својој земљи. Кренуо је са неколико својих ученика из Св. Горе у Никеју где тадашњег византијског цара Теодора I Ласкариса и цариградског партијарха Манојла Сарантена, обавести о приликама у Србији и замоли их да, у корист Православне Цркве, дозволе и дају самосталност Цркве у Србији. Цар и Патријарх, на основу те молбе и Савиног угледа, пристану на то, али тако да Свети Сава буде први српски архиепископ, и тако заиста и буде. Свети Сава би посвећен за првог архиепискппа српског и Српска Црква добије своју самосталност 1219. године.

Када је посвршавао све послове због којих је био дошао у Никеју, Свети Сава се врати у Свету Гору, па преко Солуна врати се у Србију. За седиште архиепископа Свети Сава одреди манастир ЖИЧУ, задужбину његовог брата Стевана Првовенчаног. Свој раније започети посао у свом народу, сада као архиепископ, настави да ради са још више ревности. За помоћнике изабрао је своје најбоље ученике, посветио их за епископе и одредио им манастире за седишта епархија, којима ће управљати. Његовом заслугом порастао је углед целој српској држави а спољашњи знак успона и угледа било је то што је Свети Сава венчао краљевском круном свога брата Стефана у манастиру Жичи, и од тада он је добио назив Првовенчани. Када је Свети Сава довео у ред Цркву у Србији, предао је архиепископску власт своме најбољем ученику и наследнику Арсенију, нагон чега се решио да по други пут оде у Свету Земљу, као и да посети Египат и Малу Азију. На повратку у Србију смрт га је затекла у бугарском граду Трнову, где се упокојио 14/27. јануара 1235. (6). године. Нешто касније, његове мошти су пренете у манастир Милешеву, где су почивале све док их Синан паша није однео у Београд, где их је спалио на брду Врачару 1594. (5). године.

Свети Сава, Студеница
Фреска Светог Саве, Студеница
Историјат СПЦ